Svideo mi se sremuš kao biljka (od kuda li ime za koncept ''SREMUŠ''?) i ja, početnički, ne razmišljajući pojedem pun tanjir salate od sremuša.

Malo kasnije - hodam ja po stanu, ali lebdim kao ''pijana kokoška''. Ništa me ne boli, kao da nisam na nogama i sve naginjem ka podu, a u glavi neki neobjašnjiv osećaj.

Sednem ti ja i onako duboko ''bosanski'' razmislim (tada sam živeo u Bosni) i dosetim se da je meni pritisak skroz srozan. Pa, sremuš je najbolji beli luk.

Brzo pristavim i skuvam jaku, duplu gorku kafu i normalizujem stvar.

Od tada uvek upozoravam na to. Ja nisam paničar, ali ima ljudi koji se uplaše, što može da bude još veća opasnost. Nije loše znati o čemu se radi.